Katarina Kragović – diplomirani novinar, hrani se debatama i kulturom, smatra mopsa svojom duhovnom životinjom

Vlada mišljenje da je jedini način da umetnost prodre do publike njeno prilagođavanje širim narodnim masama, što dovodi do svojevoljnog povlačenja autora u ilegalu.

Uprkos pristupačnosti cene karata koja iznosi između 300 i 600 dinara, nezavisna pozorišta slabo su posećena u odnosu na javna, gde se za ulaznice izdvaja između 1200 i 2500 dinara. Zašto je to tako? Alternativne teatre optužujemo za neprofesionalnost i nerazumljivost radnji, a veliku poteškoću predstavlja i nedovoljna zastupljenost u javnosti.

Pre 14 godina je poslednji put pokušano da se reši pitanje neravnomernog razvoja. Tada je predloženo stvaranje nacionalne mreže pozorišta. Međutim, ceo proces je obustavljen usled smrti premijera Zorana Đinđića i stalnih smena u Ministarstvu kulture. Zakon  o pozorištu i dalje ne postoji.

Vlada mišljenje da je jedini način da umetnost prodre do publike njeno prilagođavanje širim narodnim masama, što dovodi do svojevoljnog povlačenja autora u ilegalu. Do slabe informisanosti društva dovodi i njihova slaba zastupljenost u medijima. Da bi dospeli u javnost, treba da aktivno javno govore sa  novinarima, kao i da sruše predrasude da je predstava kvalitetna isključivo ako u njoj igraju poznati glumci.

Javne pozorišne daske odlikuju se raskošnom scenografijom, dok su alternativne primorane da se zadovolje maštom publike i zanimljivošću teme.  Glumcima opadaju očekivanja, mehanički ispunjavaju zadatak i usled toga krivimo ih za amaterizam. Osim nezainteresovanosti publike, jedan od razloga za nedostatak motivacije jeste činjenica da su njihove predstave posledica volonterskog rada.

Iako je Zakon o kulturi izjednačio nezavisni sektor sa javnim, u praksi nije došlo do toga. Nezavisne produkcije i dalje dobijaju neuporedivo manje novca.  Komercijalna pozorišta dobijenu pomoć troše na održavanje zgrada umesto na poboljšanje kvaliteta svojih predstava, dok se alternativna okreću međunarodnim donatorima kako bi isplatili račune. Da bi se obratila veća pažnja na ovaj problem, političke institucije treba da se uključe i jasno definišu kulturnu politiku. Očekivani rezultat biće buđenje svesti samih građana o značaju raznovrsnosti kulture i uključivanje u razvoj iste.

Da bi javnost bila upućena u raznolikost umetničkih sadržaja, mediji treba da se interesuju za događaje iz kulture. Glumcima treba podjednako da damo značaj nezavisno od toga da li igraju u komercijalnim ili nezavisnim pozorištima. Da bi promene bile moguće, državne institucije treba što pre da donesu Zakon o pozorištu.

K.K.