Filip Vasić – Ekološki inženjer, svestrani optimista u plavom svetu, ljubitelj izazova i adrenalina.

2014.-tu godinu obeležile su nezapamćene poplave. Stanje u kojem su se tada našla određena područja naše zemlje bilo je krajnje zabrinjavajuće. Nanete su ogromne materijalne štete, izgubljeno je mnogo domova i života.

Tri godine kasnije i dalje imamo nerazjašnjena pitanja. Da li su poplave bile neizbežne? Da li su poprilične materijalne štete bile jedini mogući scenario? I na kraju ono najbitnije, da li su ljudski životi mogli da budu spašeni?

S obzirom na veliku količinu padavina koja određena područja može zadesiti tokom godine, poplave u neku ruku mogu da budu neizbežne. Ipak, šteta koju nanose, može biti drastično manja, a samim tim i moguće ljudske žrtve, ukoliko su pravilno sprovedene preventivne mere zaštite.

Najveći problemi, koji se podrazumevaju kao razlog nesprovedenih mera i učinjenih šteta, jesu loše konstruisani zakoni za zaštitu od prirodnih katastrofa, male sume novca koje država izdvaja iz budžeta za zaštitu od bujica i erozije i četvrtvekovno zanemarivanje te oblasti, propala vodoprivredna preduzeća sa problemima u vlasničkim odnosima, nedovoljna pošumljenost ugroženih slivova, nedovoljno razvijena svest stanovništva o opasnostima izgradnje kuća na plavnim područjima i bacanje ogromne količine smeća u bujične tokove.

Ko je odgovoran?

Svi smo navikli na “déjà vu” svaljivanje krivice, i samim tim beži se od surove stvarnosti, a ona glasi:

Pojeo nas je nemar i prilepio etiketu krivice od koje bežimo!

Neizbežna je činjenica da država nedovoljno ulaže u protiverozione mere, što najbolje može da pokaže poređenje sa drugim evropskim zemljama. Godišnja ulaganja Austrije, koja je lider u ovoj oblasti su čak 60 miliona evra, dok Srbija ulaže samo 300 000 evra, uz čak oko 11 500 bujičnih vodotokova. S druge strane, neodgovorno stanovništvo pospešuje mogućnost opasnosti, tako što gradi objekte u plavnim zonama, vrši nelegalne i prekomerne seče koje pokreću eroziju, a samim tim izazivaju i poplave  neodgovornim zasipavanjem vodotokova otpadom.

Ne smemo da dozvolimo ni najmanji povod za letargičnost društva i da se nadamo da se velike količine padavina i poplave neće skoro ponoviti. U duhu popularne izreke našeg naroda „Prase se ne goji pred Božić“, najbolje može da se predoči neophodnost većeg stepena svesti države i  stanovništva o značaju ovog problema i njegovim preventivama, kao i mnogo većem angažovanju na tom polju u pravo vreme, kako bi se štete svele na najmanju moguću meru.

F.V.