Katarina Kragović – diplomirani novinar, hrani se debatama i kulturom, smatra mopsa svojom duhovnom životinjom.

Ulična umetnost je vrlo popularna među mladima i ima upečatljivu moć transformacije. Postoji mnogo načina na koje možete da iskažete svoju kreativnost, ali gde su granice? Da li je u redu da neko crta grafite po javnim objektima, vašoj kući ili vašim kolima? Gde se završava umetnost, a gde počinje vandalizam? Da li je to sve samo umetnost koja se igra sa granicom ili je to ipak umetnost čija je druga priroda vandalizam?

Grafiti i murali se često mešaju i poistovećuju. I jedni i drugi predstavljaju provokativne pokrete gde su dela prikazana u javnim prostorima umesto u galerijama. Onima koji se bave muralima, cilj je da svi vide šta su napravili i da budu usisani u njihov minijaturni svet. Sa druge strane, poruka grafita je uglavnom prikazana u šiframa, dok je muralima suština često očigledna. I jedno i drugo definitivno predstavlja oblik moderne umetnosti, ali oni se ipak razlikuju u tehnici izrade, samoj funkciji i nameri.

S obzirom na to da mural ipak jeste konceptualna umetnost, to znači da “ulični” umetnici ne samo što žele da sugrađani vide proizvod njihove mašte, već i da imaju neku interakciju sa njihovim umetničkim delom, da razumeju njegovu poentu, kao i da osete emociju – dakle, cilj im je da privuku pažnju.

Sa druge strane, ilegalnost je koliko najveća prednost grafita, toliko i njihova najveća mana. Iako je fokus na delovanju izvan socijalnih normi i misteriji, isto tako grafiti vrlo često mogu da se gledaju kao oblik advertajzinga. To znači da oni hoće da prenesu konkretnu poruku, koja može biti pozitivnog ili negativnog karaktera.

Grafiti su specifični, jer većina njih ni ne može da se pročita bez poteškoća, što znači da su uvek usmereni ka određenoj ciljnoj grupi. Murali su dosta otvoreniji. Ipak, i jedni i drugi koriste humor, ironiju i apsurd kako bi komunicirali sa slučajnim prolaznicima, a sve to sa namerom da ih navedu da se makar na trenutak zamisle. Često se kombinuju nepovezani slogani i slike, čime često menjaju početni smisao. 

Mislim da je osnovna razlika u prvom utisku koju i grafiti i murali mogu da izazovu. To se najlakše vidi na sledećem primeru: da li su vam istu emociju izazivali portret Robina Vilijamsa kod Brankovog mosta i nepobedivi natpis na ATŠ-u “Džaba ste krečili” iznad beskonačnih slojeva različitih nijansi žute? Jedno delo služi kao oda umetnosti, a drugo kao izraz bunta. Da li je to tako sa većinom murala i grafita? Meni se čini da jeste. Grafiti uvek u sebi sadrže dozu agresivnosti, što ih uopšte ne čini manje umetničkim. Mislim da ih samo čini upečatljivijim.

K.K.